PAUL CEZANNE

Paul Cezanne je rodjen 19. januara 1839.god. u Aix-en-provance-u na jugu Francuske. 1859.god. je upisao prava, da bi mu posle dve godine otac dozvolio da ode u Pariz, gde se upisao na najjeftiniju slikarsku skolu, Svajcarsku akademiju. U Parizu je sreo Pissarro-a i ostale impresioniste, s kojima je izlagao 1874. i 1877.god. Na izlozbi kod Nadara njegove tri slike publika je smatrala najsmesnijim od svih izlozenih slika. Uprkos tome sto mu zvanicna kritika i publika nisu poklanjale nikakvu paznju, Cezanne je nastavio da slika.

Neshvacen u Parizu, Cezanne se vratio u svoje rodno mesto Aix, i tamo, usamljen i skoro potpuno zaboravljen sve do pred smrt, vodio je borbu za svoj umetnicki izraz, trazeci zakone jednog novog slikarstva kome je hteo da postavi temelje.

Cezanne je, po sopstvenim recima, zeleo da stvori "nesto trajno i solidno kao sto je muzejska umetnost", "Monet je", kaze on, "slikao reflekse svetlosti i boja po zemlji i na vodi. Ali u to osipanje svega i svacega koje vidimo na Monet-ovim slikama, sad treba uneti cvrstine; Monet-ovim slikama treba dati skelet." On se bunio protiv fluidnosti i etericnosti u impresionistickom slikarstvu, a njegova potreba da satima studira jedan ton ili formu pre nego sto povuce cetkom po platnu,- nije se nikako slagala sa impresionistickim trenutnim improviziranjem pred prirodom. Cezanne je zeleo da pomocu novih sredstava stvori slikarstvo u kome ce biti reda, kompozicije i cvrstine kao na Poussinovim slikama,-"ponoviti Poussina potpuno iz prirode"(Cezanne).

Cezanne zamislja sliku kao organizam koji mora da bude potpun. Taj utisak potpunosti snazno podupire kompozicija. Od 1875.godine umesto rasporeda u masama koje se osnivaju na dijagonalama, dolazi raspored u obliku piramide, gde figure, savrseno uklopljene u celinu, zadrzavaju ipak svoju autonomiju. Igra vertikala i horizontala koje se seku pod pravim uglom, pa nekoliko krivulja koje daju kompoziciji zivu i neocekivanu notu, stvaraju ugodan utisak mira i velicine. Nenametljiva vestina kompozicije postaje time jos veca: Cezanne sugerise dubinu ne pomazuci se figurama koje su smestene u prvom planu, bez krivulja ustremljenih prema pozadini slike i sve vise svodi glavni crtez na goemetrijski jednostavne i razumljive seme.

"Slikati ne znaci kopirati objekat, vec utiske o njemu docarati bojom"(Cezanne). Boja je za njega sredstvo koje ujedno izrazava predmet i atmosferu. Bilo je to novo resenje. Oni koji su pre njega pokusavali da rese taj problem sluzili su se svetlotamnom tehnikom kojom se i sam Cezanne u mladosti mnogo sluzio. Ondosi boja i svetlosti treba da zamene obicnu svetlotamnu tehniku. Zahtevati od boje da izrazi svetlost, senu, reljef, predmet i okolinu; znacilo je traziti od nje vise nego sto je ikad dala, upotrebiti je na sasvim drugi nacin nego sto su to cinili impresionisti. Crtez i boja za Cezanna nisu razdvojivi: "Ukoliko boja u toku slikanja biva harmonicnija utoliko crtez postaje precizniji. Kad boja dobije svoj puni zvuk i bogatstvo i forma dobije svoju punocu… modelacija zavisi od tacnog odnosa tonova. Kad su tonovi tacno stavljeni jedan kraj drugog na svoje mesto i kad su svi tu, slika se modelira sama od sebe. Ne bi ni trebalo reci modelira vec modulira."

Posle 1890.g. potezi Cezanneove kicice su postali siri, obrisi izlomljeniji i rastresitiji, s bojom koja lebdi iznad objekata da bi zadrzala sopstveni identitet nezavisno od objekata. Cezanne je toliko nastojao da bude samo slikar, da je ne birajuci sizeje, najradije slikao obicne pejzaze, jednostavne mrtve prirode i slike siromasnih ljudi, "toliko oslobodjene svake zelje da se dopadnu, da nesto slicno mozemo naci samo kod starih spanskih majstora"( Elie Faure).

Cezanne sliku smatra konstrukcijom: ako su boja i ton neki njeni sastavni elementi, onda ona kao i svaka konstrukcija treba da ima- a na slikaru je da to i ostvari- logicnu strukturu, da je cvrsta i dosledna. On svodi oblike na njihove glavne crte i zeli da "prikaze prirodu pomocu valjka, lopte i kupe", kako je pisao 15. aprila 1904.godine.

"Planina Sainte-Victoire"(slika 1) - postoji nekoliko slika koje nose isti naziv, a ova je naslikana u periodu od 1904. do 1906.godine. Svaki potez stoji potpuno sam za sebe, ali je ipak podredjen skladu celine. To je i strukturirana i lirska slika, delo u kojem je umetnik postigao integraciju strukture i boje, prirode i slikarstva. Ona pripada velikoj tradiciji renesansnog i baroknog pejzaza, vidjenog, medjutim, kako to oko ustvari i vidi, kao skup beskrajnih individualnih percepcija. Rasclanjene od strane slikara u svoje apstraktne komponente, one se potom rekonstruisu u novu realnost slike.

"Kupacice"(sl. 2) – 1900-6. London, National Gallery, (125,30x192,80cm)

Tri velike slike kupacice u pejzazu bile su glavna Cezanneova preokupacija u poslednjim godinama njegovog zivota. Druge dve su vlasnistvo Umetnickog muzeja u Philadelphiji i Fondacije Barnes u Merionu. Stil pripada njegovoj poslednjoj fazi, u kojoj je fizicka spoljasnost svedena na pojednostavljene oblike. Ova verzija "Kupacica" je bila izlozena u "Salon d’Automne"(Jesenji salon) 1907.godine. Datiranje tih kasnih "Kupacica" bilo je otezano jer ih je radio godinama s prekidima. Povrsna obrada anatomije, iako karakteristicna za Cezanneov stilski razvoj, mozda je posledica njegovog ustrucavanja da slika neposredno sa zivog golog modela. Rekao je Emileu Bernardu da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi zenski model.

"Pusac"(sl. 3) – 1896-8. Lenjingrad, Ermitaz, (93,75x70,63)

Jedan od najlepsih Cezanneovih portreta iz zrele faze, iako mozda "portret" nije pravi izraz za tu sliku. Slika nije bila narucena i neidentifikovani covek koji mu je pozirao bio je verovatno neki mestanin iz Aixa kojega je slikar placao na sat. Moglo bi se reci da model nije nista drugo nego izlika za raspored oblika i boja, ali snaga i ljepota konstrukcije i boje daju slici univerzalniji kvalitet nego u vecini konvencionalnijih portreta, gde laskanje onom tko pozira ima prioritet.

Cezanne je rekao:"Zelim da umrem slikajuci", i zelja mu se ispunila. Umro je 22. oktobra 1906.godine u Aixu od groznice koju je zadobio slikajuci u prirodi. 1907.god. odrzana je izlozba u Salon d’Automne na kojoj je izlozeno 56 njegovih slika.

POSTIMPRESIONIZAM  UVOD   GAUGUIN   VAN GOGH   SEURAT

TOULOUSE-LAUTREC ZAKLJUCAK LITERATURA